Čuvari života

Ekologija svijesti, priča šesta

 

Koina je imala osećaj da pluta u mehuru koji kliza po mekoj, baršunastoj vodi, dok se belina kakvu nikada ranije nije videla širila iznad nje. Nije osećala strah, već potpuno smirenje, prepuštanje ispunjeno beskrajnim poverenjem.

 

’Draga, draga Koina’ začula je taj dragi, poznati glas, ali nije imala snage da se pomeri, toliko je taj osećaj ušuškanosti bio jak.

’Draga, draga Koina’ kao eho je odzvanjalo i učinilo joj se da belinu povremeno raspara zlatna iskrica iz koje curi taj mio glas.

 

Nije imala snage ni volje da razmišlja, čula su joj bila mirna, nije osećala niti jedan damar, trzaj mišića, instinkte… samo tu slatkastu milinu u sebi i oko sebe… Pokušala je da pomeri peraja i da usmeri plutanje ka glasu, ali začudo, nisu se pomerala…

Iznenada, osetila je par kapi po sebi, kao krupnih kapi letnjeg pljuska.

 

’Mila moja, stigla si.’ Koi je veselo pljuskao perajima, plivajući u krugovima oko nje, ronio, iskakao…

’Koi, dragi.’ Osećaj blaženstva se pojačao. ’Gde sam, gde smo?’ Njene crne, malene oči su poskočile.

Koi je zaronio ispod nje i zaplivao noseći je na leđima.

Odjednom, belinu su počele da zamenjuju boje, u svim svojim valerima… sve je prštalo od raskoši rascevetalih cvetnica, žabice su veselo skakutale po blistavo zelenim lokvanjima oko nogu visokih roda, nasmejani puževi su izlazili i ulazili u svoje sjajne kućice…

’Kako je ovde lepo, kako smo dospeli ovde dragi?’ Koina je uživala u prizorima, osetila se ponovo potpuno… potpuno živo… Trgla se i zastala. ’Da li smo mi umrli?’ glas joj je zatreptao.

’O draga, vidiš da nismo ludice’ Koi je nežno poljubio. ’Samo smo došli na lepše i prijatnije mesto!’

Koina je i dalje bila začuđena:

’A gde je ovo mesto?’

’Draga, sada ću te odvesti da te upoznam sa domaćinom, on će ti sve objasniti.“ Koi je zamahnuo perajama, a Koina ga je sledila.

Stigli su do obale, na čijoj ivici se uzdizalo staro, razgranalo drvo, isprepletanih grana, okićenih nekim čudnim zlatnim visećim ukrasima.

Koina je izronila i zapanjeno zaustila:

’O Bože kako je lepo, zlatno poput nas’. Koi je plivao između žila, drvo je nežno zamahalo granama i začuo se zvuk nalik kakvoj divnoj muzici.

’Draga, da te predstavim, ovo je naš domaćin, koji nas je ovde tako lepo dočekao… G-dine Drvo, ovo je moja supruga Koina, Koina ovo je g-din Drvo’.

Koina je prišla i naklonila se glavicom.

’Hvala g-dine Drvo. Ovo ovde je sve Vaše?’

Drvo se opet zatreslo, poput čoveka koji se kikoće.

’Neee, ovo je sve naše’ stablo je namignulo okom koje je bilo utisnuto u sredinu stabla.

’Kako to mislite, naše… pa ja sam tek stigla… ovde… još ne znam ni gde tačno’ Koinu je mučila neka mrvica sumnje u toliko dobrog.

’Ovo je planeta Čistote, gde dolaze samo oni koji su u srcima sačuvali plemenita osećanja, oni koji nisu nikada naudili drugom tek tako, oni koji čine svaki svet lepšim.’ Glas Drveta je bio nežan, negujući.

’A kako znate da smo mi baš takvi?’ Koina upita. ’Mislim, kako znate unapred?’

Drvo je opet zazvečalo, smejući se:

’Posmatramo… o, posmatramo godinama, vekovima… sav živi svet… i neživi… i onda se dogovaramo.’

’Ali kako se dogovarate, uz svo poštovanje, Vi ste drvo, ne možete da se krećete… Kako se to onda skupite negde i pričate?’

Voda se ustalasala od smeha, sad su se i drugi pridružili g-dinu Drvetu.

’Draga moja, mi, drveće, opstajemo eonima u Vasioni i imamo svoju mrežu… Mi komuniciramo preko vode, vetrom, zemljom, nekad nam neko, poput Vas došapne… mi smo Čuvari Života.’

Voda se zatalasala od pljeska drugih ribica, žabica, vilinskih konjica koji su pravili krugove po površini, leptirova koji su sletali i poletali…

’A gde su onda ljudi?’ Ženska radoznalost je gurala nova i nova pitanja niz usne.

’Njih ovde nema, verovali smo im, a oni su već uništili jednu planetu, na žalost…’

 

Planete su zaplesale u muzici koje su same stvarale… i Koina prvi put začu muziku sfera kojom peva beskraj.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić