Gospa od Zdravlja

 

Gospa od zdravlja

Prvonagrađena priča West Herzegovina Fest No. 17, 2019.

 

“Mogli bi u Donata na sladoled.” Vito je gleda u pod, ka da priča sam sa sobon, ali se dobro znalo koga ovo ide.

“Tea triba svako malo doć.” Mare je bacila pogled na sat.

“Da odemo onda prije nego dođe?” Vito nije odustaja. Nije bila stvar u sladoledu. Iako smo njega koristili ka izgovor. Već nešta drugo. Jer se i Mare, bez obzira na Teu, počela premišljat.

„Ako nas Tea vidi…”

„Neće. Držaćemo stražu”, ponudija je Marko. On je uvik bija na čelu straže. Mi bi bili okolo i skretali pažnju deračinom, a on bi pazija na nju.

Umisto odgovora, Mare je ustala i krenila prema Gospi od zdravlja. Mi smo je pratili u stopu.

 

***

„Koliko nan triba?” pitala je poslovno kad smo stali kod željezne ograde šta je glumila srušene zidove crkve. Matematika joj nikad nije bila jača strana.

„Dvanaest.”

Nikad nismo uzimali više od kugle sladoleda. Nije nan tribalo više. Ne od Gospe.

Kimnila je glavon i kliznila kroz rešetke. Mi smo stali tako da ako neko i baci pogled prema Gospi ne vidi Maru kako kleči i peca pare s poda.

Željezna ograda šta je dilila Gospu od ostatka svita bila je taman za Marine prste odvojena od poda, baš ka šta su rešetke od ograde bile taman za cilu Maru da se kroz njih provuče. Ka da ju je Gospa napravila po miri, da bude taman za pecanje para.

„Eo ih.” Pružila je pare tako da svako može odmah uzet svoj dio. Tako da Gospa vidi da ne uzima sve za sebe.

„Svaka čast, Mare.” Vito bi joj to uvik reka, i ja nisam bija siguran jel to zbog sladoleda ili zbog toga šta je jedino ona iz ekipe mogla žicat pare od Gospe.

Istina, mogla je i Tea, da nije bila takva kakva je bila. No, tu nije bilo pomoći.

 

***

„E, imal ko para za otić u Donata?” pita je prije par miseci Vito. Donat je bija najbolja slastičarnica u Zadru. Šta god je bilo otamo, bilo je bolje od ičeg bilo di drugdi. Šta nismo trošili na praćke i frenje, trošili bi u Donata. A nije da smo imali puno para.

„Moš mislit.” U dvi riči Frane je odgovorija za sve.

„Al Gospa ima!” Niko nije pita koja Gospa. Samo smo se svi okrenili prema Tonču, a on je zabija pogled u svoje frenje i doda: „Pa ima. Šta sad.”

Gospa od zdravlja je bila najbogatija Gospa od sve tri Gospe u Kampu Kaštelu. Jedina je imala zidove, iako od rešetki, jedina je imala oltar, i jedinoj su ljudi donosili cviće, palili sviće i bacali pare kroz ogradu. I makar je Tonči bija u pravu za pare, niko ga isprva nije svatija ozbiljno. Niko nije bija blesav u srid bila dana se provlačit kroz rešetke i uzimat pare od Gospe.

 

Osim Mare.

„Tea i ja smo najmanje. Mogle bi se provuć.”

„Di provuć?” Tea ka da nije bila od ovoga svita. I većinon si joj sve triba crtat.

„Do Gospe. Po pare.”

„Šta joj nije dosta šta su je u gajbu zatvorili, a vi bi je još i krali?” Gledala je u nas ka da smo joj sve beštije pobili. Sve koje je ikad doma donila, sve koje je po ulici hranila. Niko dotad nije zna da je Tei Gospa od zdravlja bila beštija, ka i sve za koje se brinila.

„Tea…” Mare je započela, ali nije nastavila. Niko od nas nije. Nije se tu imalo šta za reć. Ako je tribalo birat između ljudi i beštija, znalo se na koju će stranu Tea.

To je bilo jednostavno tako.

 

***

Nismo išli često do Gospe. Nije nan tribalo. Nit je bija red. Imala je ona i druge dice. Kad san to reka na glas, Frane je samo odmahnija glavom.

„Šta smo mi jedini?” sumnjičavo je pita Marko.

„Moš mislit.”

„Ko drugi?”

Vito slegne ramenima i ispod oka pogleda Tonča.

„Tonči zna.”

„Ne znan ja ništa.” Otkako je počea gubit vid, Tonči se počea gubit s njim. Svako malo bi se trga ka da ga neko napada, iako smo ga baš čuvali. Ka i Teu. Čudne ljude uvik tribaš posebno čuvat.

„Reka si.”

„Nisan!”

Moglo se to tako nastavit do u beskraj da Marko nije reka:

„Biće je neko kog ne znamo.” I time je bidni Točni spa s udice. A ja sam se zapita koga je točno vidija i zašto ne želi reć.

 

***

„Kako znaš da Tonči zna?” pita san Vitu kad smo išli doma.

„Reka je da je vidija nekog. Neku veče. Kad sam ga pita šta radi tamo sam.”

„Di? Kod Gospe?”

„Aha. Odma do rešetki. Zurija je unutra.”

„A dobro, on ni po danu ne vidi, a di će po noći.”

„Ili to, ili neće kaže kog je vidija.” Vito je uša u svoj portun, a ja san osta stajat u mraku, misleć na Tonča. I Gospu.

„To je samo par koraka”, reka san sam sebi i nastavija niz ulicu. Da su mater i čača znali šta radin, ubili bi boga u meni, ali šta sad. Nisu znali.

A nije ni Tonči, jer sam pazija da me ne vidi, za slučaj da je opeta tamo. Bija je. I ne samo on. Nego i Tea. Gleda sam u čudu kako uskače kroz rešetke i odlazi do Gospe.

Nisam moga virovat svojin očima.

A posli toga ni ušima. Jer umisto da klekne i peca pare, Tea se prilipila za željeznu ogradu ka žvaka. I stala bacat pare unutra.

Pričeka san da izađe vanka i onda požurija do njih.

 

***

Tea me prva vidila i odma stala ispred Tonča:

„On nije ništa kriv. Samo mi je pomaga.”

„Je, to kužim.” Tonču je pa kamen sa srca, iako se Tea još uvik nije micala isprid njega. Štiteći ga. Ka sve svoje beštije. Ka Gospu.

„Gospa mora jesti, znaš”, rekla je ozbiljno. I ja san zna na šta misli.

Tonči se pomaka i izvadija iz džepa uredno presloženi papir. Pružija ga je svečano ka da je dokaz. Što je i bija. Na njemu je, uredno kako je samo Tonči zna, bilo napisano kada i koliko para smo uzeli od Gospe. I koliko je od tih para Gospi vraćeno.

„Tonči i ja skupljamo od marende, znaš. Pa koliko bude.” Tea je gledala u mene, Tonči je gleda u pod. A ja, ja nisan zna di gledat. Niti šta reć.

To je bija najveći problem s Teom, to šta kad je štitila nekoga, nisi moga pobić od toga. Nisi se moga okrenit i otić. Moga si samo ostat. Ka šta sam i ja osta to veče. I izvadija sve pare šta san ima i da ih Tei na ruke.

„Idi je hrani. Čuvamo ti stražu.”

 

 

2019.