Waiting

 

 

koi protiv mašina

Ekologija svijesti, priča četvrta

 

Dan je bio kao sa renesansnih slika, oslikan jasnim bojama. Temperatura vode, koja je pucala od kiseonika, idealna za stanovnike rečice.

’Hajde deco, plivaćemo do stare vodenice i nazad’ Koina je zaplivala ponosno, ispred svog potomstva.
Majušne ribice su zatapšale prednjm perajima i pojurile za majkom.
Kakvo je to uživanje bilo, prevrtale su se po prozračnoj, bistroj vodi, dok su sunčani zraci igrali po njihovom zlatnim krljuštima. Reka je treperila od zadovoljstva, nežno ih njišući.

Odjednom, nešto je palo i preplašilo ih. Ružna, smeđa fleka je rasla na površini, preteći da ih uhvati.

’Deco, brzo uz obalu’ Koina je pogurala najmlađe da zapliva ka obali.
Zadihani, šćućurili su se uz trsku.
’Pljus,pljus…’ u vodu su padali razni komadi nečega njima potpuno nepoznatog.
’Kre, kre. Kreeee…’ žabac je jaukao pored njih, nespretno skačući na tri noge.
’Šta je bilo druže?’ Koi je provirio.
’Nešto me pogodilo pravo u nogu, pravo sa neba.’
Svi su pogledali u nebo, koje je bilo mirno, bez i jednog oblaka.
’Dragi, šta je ovo?’ Koina je upitala drhtavim glasom.
’Ne znam’ Koi je zamišljeno posmatrao neku ogromnu mašinu koja je stajala uz obalu.
Koi je važio za učenjaka i uglavnom su se svi uvek savetovali sa njim. I druge ribice, vodene bubice, cvetovi, žabice su se okupile u šušnjaru ne bi li shvatile šta se događa.
’Neka mašina napada reku’ rekao je Koi nakon pauze. ’Ali ne razumem kako? Čekajte da osmotrim bolje’ Koi je provirio.
’Vidim čoveka u mašini… hmmm.’
’I čoveku je potrebna voda, kao i nama, jel tako?’ očiju punih straha upita Koina.
’Naravno, čovek zato i brine o vodama’ Koi se zagledao u obalu preko. ’Ali vidim čoveka u mašini, znači on je taj ko nam je ubacio ovo nešto.’
’Nemoguće’ reče žaba samouvereno ’ne bi to čovek nikada uradio. Pa šta će bez vode, znam da ni on ne može bez vode. Mora da ga je ta velika mašina naterala.’
’Aaa pćiha’ ribice su počele da kijaju.
Neprijatni, iritirajući miris se uzdizao i širio iznad nepoznatih predmeta koji su plovili po površini vode.
Šećerni četinaš se probudio ’Kakva je ovo buka?’
’Izgleda da je mašina zarobila čoveka’ zabrinuto odgovori Koi, a pospani četinaš se odmah rasanio.
’Pa šta ćemo sad, šta će biti sa nama’ uzbuniše se mali stanovnici.

Trska je slušala i nasmeja se njihovim pogađanjem.
’Dragi moji, ja sam visoko i vidim bolje od vas svih.’
Svi zaćutaše i zagledaše se u nju.
’Čovek i mašina su zajedno… ali ko upravlja kim i ko je koga zarobio… e to ne znam… ali pitaćemo vilinske konjice i leptirove, oni će bolje videti’ zašuštala je trska.
’Ni mi ne znamo’ zbunjeno u odgovarali, jedan za drugim.
’Čekaćemo da se čovek vrati, bez mašine, možda nam tada bude jasnije.’
Koi je verovao u uspravnog čoveka.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić