Divided Loyalty

 

Koi – Zarobljena reka

Ekologija svijesti, priča druga

 

’Da me vidiš, da li me vidiš…’ zvuk se odbijao o metalne zidove između kojih su smestili reku.

’Ne vidim te, čujem te, ali jedva… ovde je mrak, svuda, strah me je…’ zlatna ribica je jecala.

’Ne boj se draga’ hrabrio je Koi.

’Nemam vazduha, grebe me kamenje…’

’Izdrži, budi tu, idem da vidim gde je izlaz.’

’Požuri molim te… tako sam sama…’

Hrabri Koi je zaplivao, iz sve snage, prateći ivicu cevi. Na trenutak, tminu bi rasparao samo srebrni odsjaj Meseca, večiti satelit ljubavnika.

Koi je stigao do kraja, usporio, zaprepašćen prizorom. Veliki betonski zid se isprsio ispred njega, a cev se gubila u njegovim nedrima.

’Druže’ obrati se Koi, zadihano, sivoj grdosiji. ’Da li postoji neki način da prođem kroz Vas?’

’A gde bi ti?’ zagrmeo je g-din Sivi. ’Ne može dalje, ovde ja odlučujem ko može da prođe, a ko ne.’

’Molim Vas’ Koi je pokušao da obuzda bes i snihodljivo prozbori: ’Vidim da ste velik i moćan, oprostite ovoj nebitnoj ribici što se usudila da Vam se obrati.’

G-din Sivi ga prekinu i zagrmi: ’Ajd kad si počeo, reci šta ti treba.’

’Znate, tamo u cevi je moja verenica, jedna divna, krhka zlatna ribica’ Koi duboko uzdahnu, ’ako možete da je pustite da izađe…’

’Jedino što mogu je da i tebe ubacim u cev pa kako vam bude. Imaš ovde jednu pukotinu, pa ti probaj da se uvučeš. Ali, nemoj slučajno da si pokušao tu i da izađeš kasnije. Što je u cevi, to je naše.’

Koi je zaronio, pronašao sitnu pukotinu, pokušao da uđe, ali je bila premala. Izronio je, a zatim ponovo krenuo. Osetio je krv kako se razliva kao poslednji trag iza njega, u suzi koja je skliznula sa ivice Meseca pravo na njega. I uspeo je poslednjim dahom da se provuče u mrak.

Voda je bila brza, nije imao snage da pliva uzvodno.

’Mila, mila’ eho njegovog glasa je nadjačao huk vode.

’Dragi, uspeo si’ zvuk milog glasa mu je dao snage da zapliva još jače.

’Uspeli smo’ doplivala je tik pored njega, grleći ga raskošnim perajima. ’Ali, ti si povređen’ osetila je pod mekoćom svojih tananih krilaca.

’Nije to ništa’ Koi je pokušao da sakrije bol u glasu. ’Plivaj za mnom, izvešću te odavde.’

Zaplivali su kao nekad, dodirujući se nežno, do pukotine.

’Ali, kako misliš da prođemo, ovo je tako malo…’

’Skupi peraja i ja ću te lagano pogurati, samo hrabro.’

Verovala mu je, skupila se što je više mogla, udahnula duboko, provukla neozleđena i izašla.

’Koi, koi… dragi, dragi moj’ vikala je u pukotinu.

Nije mogla da vidi zadovoljni smešak na licu svog umirućeg ljubavnika.

Mesec je samo pustio još jednu, beskrvnu, suzu.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić