Koi

 

Trinity

 

 

koi

Ekologija svijesti, priča prva

 

Sve je manje i manje bilo sunčanih dana.

A kad bi se koji zrak i probio kroz gusti sloj zbijene, posivele atmosfere, nemilice bi spržio sve pod sobom.

Biljke su polako spuštale vrhove ka površini obamrlog jezera, umirale iznutra, bez snage da se pridignu…

Zanosni miris cvetnica i sočnih listova je nestajao, gubio se pred nadolazećim zadahom truleži…

Koi, poslednja zlatna ribica, plivala je sa kraja na kraj, pokušavajući da pronađe sebi sličnu, da na tren udahne svežinu za još koji dan života…

’Možeš li mi pomoći’ obratila se bledim trskama, koje su se tiskale uz obalu, zagrljenih listova.

’Na žalost, ne možemo. Naša stabla su trošna, samo gorki, opori sokovi struje njima. Kreni dalje ka izvoru, možda tamo pronađeš spas’ zašumile su tužno, vezane tankim rizomima za jalovu zemlju.

Koi je nastavila, plivala je uz obalu, sve teže mašući tananim perajem kroz mutnu, gustu vodu.

’Molim te, možeš li mi ti pomoći… ne? Hvala… možeš li… ne… hvala…’

Koi, zbunjena, tražila je dalje i dalje, više plutajući nego plivajući, upijajući prvi put viđene prizore klonule obale. Ona koja je navikla da svima ispunjava želje, odjednom se našla između tolikih ne…

Voda je poprimala boju tamnosivog neba, svet oko nje je gubio boje… samo je Koi razbijala tu monohromatsku pozadinu svojim zlatnim sjajem.

’Izvinite, možete li mi Vi pomoći’ Koi se sramežljivo obratila uvek tužnoj vrbi, bez osmeha ’Samo par kapi čiste vode, ne mogu da dišem’

Vrba je znala šta je tuga, rođena je u simbiozi sa njom…

’Uđi u moje stablo, ima još malo žive vode u meni, podelićemo… do kraja’

Koi se pažljivo uvukla u mračno stablo, prodisala ponovo, otvarajući željno škrge.

’Pazi samo da ne zalutaš u listove, jer ako se promoli Sunce, spržiće te kroz ove moje tanke, nesretne listove’ odjeknulo je stablom.

Koi se trgla, stresla od eha koji se odbijao od stranice stabla

’Paziću, hvala’

Prošlo je nekoliko dana, Koi je disala, bila je živa, utamničena u stablu prkoseći poraženom životu.

’Samo na tren da vidim svetlo, sigurno preteruje, vidim da nisu ti listovi tako tanki… oči me bole od tmine’ pomislila je Koi i pažljivo zamahnula repnim perajem.

’Mmmm svetlost…’ obrtala se oko svoje ose uživajući, kao nekada.

A onda, osetila je da joj je dah kraći, peraja proređena, ispucala… pokušala je da se vrati u stablo, da preživi… a onda, očiju okrenutih ka Suncu koje se iznenada pojavilo na tren, znala je da ne želi… da želi da ponese samo taj zlatni sjaj u neke druge vode, sa sobom, zauvek.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić