Floating World

 

 

Prvi osmeh žalosne vrbe

Ekologija svijesti, priča peta

 

Ostala je sama na obali mutne vode, jedina.

Čak se ni njena senka više nije ocrtavala po zamrloj površini. Kora joj beše ispucala, lišće svelo, izbledelo, uvijeno kao lokne po krajevima.

Dan je bio potpuno siv i mrtav, teško nebo je pritiskalo ustajali vazduh, šireći smrad raspalih života i truleži. Sve je stajalo, čak niti jedan jedini njen tanani listak se nije pomerao.

Osećala je da joj se bliži kraj. Prizivala ga je, bol je razdirao, samo su se tužni uzdasi uzdizali u gnjilom stablu.

’Gde je nestao moj svet’ tužno je prebirala po sebi.

A činilo joj se još juče je bila zaljubljena u jednog stasitog jasena, markantne krošnje koja je, činilo joj se, najlepše šumila.

Nije to bila srećna ljubav, jer je on bio zaljubljen u vitku, visoku topolu. Normalno, zašto bi se zagledao u nju, raščupanu, kvrgavu, stalno pognute glave… Nije im zavidela, čak je uživala da prisluškuje šaputanja te nežne romanse.

Imala je ona svoje utehe, svoje žabice i ribice koji su joj golicali koren ne bi li je nasmejali. Tobože se ljutila što je zadirkuju, a nikada im nije rekla koliko je uživala u tim igrama.

Koliko je tek dečice rođeno u spletu njenog korenja. Koliko žabica je izraslo iz onih skoro nevidljivih punoglavaca.

A tek njeni najdraži, Koi i Koina.

Kako je uživala u njihovom zlatnom odsjaju koji bi rasparao svaki tmuran dan, oživeo svaku mrklu noć…

A baš su se tu i upoznali. Koi se šepurio, plivajući gore dole, prkoseći struji, širio peraja… a ona ga je na izgled ignorisala, a onda, čim bi se okrenuo duboko uzdisala… I namerno ga je jednom, kao slučajno gurnula granom ka njoj. Zaiskrile su varnice, narandžasti plamen ljubavi se uzdigao… I tu su se sastajali, čekajući jedno drugo u senci njenih žila, tu su se rodili i njihove majušni potomci…

Začulo se zloslutno tutnjanje po nebu.

Jedna munja se zarila pravo u vrh njenog umornog stabla i podelila ga na pola. Osetila je vrelinu kako je obuzima, kako je prožima i širi se… Bol je uzmicala pred pobuđenom slobodom…

’Ovako mora da izgleda osmeh’ pomislila je dok je padala, lišena tuge, skoro sretna, hrleći u susret drugoj strani, gde su je čekale prizvane uspomene…

Nasmejala se, prvi i poslednji put.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić