Two Worlds

 

Uspon zaboravljenog života zlatne ribice

Ekologija svijesti, priča treća

 

’Zloupotreba sedativa dovodi do Alchajmerove bolesti, znati li to?’ zabrinuto me pogledao psihijatar.
’A šta podrazumevate pod zloupotrebom?’ zajedljivo upitah, jer naravno, ne pijem ih zato što volim, što mi je dobro i što sam presrećna i……

I taman pomislih da smanjim, bar da pokušam, ali ta ideja o Alchajmeru…da preživim, a zaboravim sve… pa čarobno. Sve radosti demencije i selektivnog sećanja. Ili ponovnog maštanja sebe…
Zlatna ribica se promeškoljila u meni i zagolicala svilenkastim perajima po neuronima.
Iznenada, učini mi se na trenutak da čujem Šopena… i tanak mlaz sećanja mi raspara ideju.

 

’Vi ste odseli u istom hotelu, jel?’ njene vesele oči, sa naličja realnosti su me ljubopitljivo posmatrale.
’Da, da’ rekoh kratko.
’Divan hotel. Znate, suprug i ja svake godine dolazimo, svi tako fini prema nama’ a onda je počela da okreće glavu levo desno, kao da traži nešto.
’Treba li Vam nešto?’ nežno spustih ruku na njenu.
’Htela sam da poručim čaj, da proslavimo naše novo prijateljstvo’

Sin i snaja su morali u kupovinu, na par sati, te su me zamolili da samo budem tu, kako bi bili sigurni da neće poći za svojim prizvanim slikama. Otišla sam u kuhinju, povremeno privirujući kako je ne bih izgubila iz vida.
Ćaskale smo kao stare prijateljice, mada ona je više pričala, a ja sam uživala slušajući o njenim turnejama.
Bila je nekada slavna pijanistkinja.

’Možete li da me otpratite do lifta, izvinite, ali noge me sve manje služe’ naglo je ustala i krenula.
Odvela sam je do vrata njene sobe, stajale bismo par minuta dok bih ja pritiskala imaginarne dugmiće u vazduhu. Spustila sam je polako u krevet, ušuškala dok me je posmatrala očima punih poverenja. Kao malo dete, potpuno van ove stvarnosti…

 

I zapitah se, kakav je to život sa povremenim sećanjima. Da li je zadržala samo te lepe, srećne misli, a sve loše izbrisala?

Život sa tragovima života, tek sa po kojom mrvom duše. Da li se raduje kao zlatna ribica istom, ponovljenom utisku, sa istim ushićenjem, daleko od…?

Zgužvala sam onu kutiju sedativa.
Pa valjda ću izdržati, prosto neke stvari se ne mogu stalno razblaživati, već popiti na iskap. Nekad slatko nekad gorko pa šta prevagne.
Ali je moje, u celosti.

 

 

Tekst: Zora Davidović

Slika: Vladimira Becić